Novosađanka u Beogradu

Prvo što sam primetila kada sam se doselila te, pa ne tako davne, 2001. godine, bila je Širina. Nije to bila širina prostora, poput vojvođanske ravnice. Bio je to grad koji se prostire na sve četiri strane sveta svojim maksimumom - i raste! Svakim danom on raste, hej! Imala sam običaj da peške idem sa kraja na kraj Novog Sada, u nekim svojim lutanjima. Bilo mi je nezamislivo da tako nešto ma i pokušam u Beogradu.

Opet, koliko je grad širok u svojim naseljima, toliko su se ljudi skupili u sebe. Strah. Dosada. Panika. Nezainteresovanost. Pohlepa. Podsmeh. Odlike svakog (vele)grada, usudiću se da kažem... Bilo bi nerealno s moje strane da tvrdim da toga nema u Novom Sadu, ili bilo kom drugom gradu. Samo, Beograd je prestonica. Njemu se to (ne) oprašta, zar ne?

Kažu da grad ne čine ulice, zgrade, parkovi, trgovi već - samo ljudi, njegovi stanovnici. Nikada mi neće biti jasno kako sam uspela da se zaljubim u Beograd. Možda samo očarana njegovim starim sjajem? Možda sam uspela da vidim lepo lice devojke, ispod svih tih bora osedele starice...

To je reč koju nisam čula ni 2001. godine, kada sam došla prvi put, ni prošlog maja, kada sam se, posle kraće pauze, ponovo vratila. Beograđanima je dozlogrdilo da budu dobri domaćini. Možda, jer im je kuća pretesna postala. A možda i jer nema više Beograđana...

 Svejedno. Meni je svejedno. Nije uspeo da me odbije ni tada, pre 6 godina, ni sada, kada ga sve bolje upoznajem. Štvaiše, čini mi se da me sve više zaljubljuje u sebe. Namerno to radi, znam.

Velika je razlika, hej!, znate li šta je za jednu Sosu da dođe u velikopalanački haos, da se privikne na brzinu prestonice?! Za običnu Sosu - problem. Za mene - hm, osećala sam se kao riba koju su vratili u vodu.

Ovo je moj grad. Ovo je grad kome pripadam. Ako još uvek, posle toliko lutanja, smem da kažem da pripadam negde...