To je reč koju nisam čula ni 2001. godine, kada sam došla prvi put, ni prošlog maja, kada sam se, posle kraće pauze, ponovo vratila. Beograđanima je dozlogrdilo da budu dobri domaćini. Možda, jer im je kuća pretesna postala. A možda i jer nema više Beograđana...

 Svejedno. Meni je svejedno. Nije uspeo da me odbije ni tada, pre 6 godina, ni sada, kada ga sve bolje upoznajem. Štvaiše, čini mi se da me sve više zaljubljuje u sebe. Namerno to radi, znam.

Velika je razlika, hej!, znate li šta je za jednu Sosu da dođe u velikopalanački haos, da se privikne na brzinu prestonice?! Za običnu Sosu - problem. Za mene - hm, osećala sam se kao riba koju su vratili u vodu.

Ovo je moj grad. Ovo je grad kome pripadam. Ako još uvek, posle toliko lutanja, smem da kažem da pripadam negde...